Deset godina je prošlo, decenija, od kada je 19. Juna 1999. U Italijanskom gradu Bolonji, većina evropskih ministara obrazovanja potpisala dokument u kome su date osnovne smjernice za reformu visokog obrazovanja u Evropi.

Taj mitski dokument nazvan je Bolonjskom deklaracijom, a u našoj dragoj republici ona je prerasla u  legendu, religiju, pa čak i ideologiju. Tako da danas o tom famoznom dokumentu svi znaju sve. Jedni ga čitaju prije spavanja, pa obično na pola zaspe, drugi ga drže pored Svetog pisma, pa dok čitaju počinju da se mole da tako bude, a treći o njemu raspravljaju. Evropa je primjenjuje, a mi tumačimo. Kao i sve drugo...

I mi smo tu deklaraciju potpisali 2003. I odlučno krenuli u reformu. A kako je naša republika, država blagostanja, preuzela je samo najbolje iz nje, svima je dala istu šansu, omogućila je svim super odličnim i ugroženim studentima sa privatnih univerziteta da dobiju stipendije i svoj topli krevetić u studentskom domu. Jer „bolonja“ ne dopušta diskriminaciju. E, sada, što je „bolonja“ dala rok da do 2010. sprovedemo akreditaciju univerziteta, koji mi iz ko zna koga razloga ne želimo da poštujemo, pa ćemo tek 2013. Ili 2023. procijeniti kvalitet, vidjeti ko to nastavu drži u iznajmljenim fabričkim halama, kod koga predaju profesori u penziji i sa doktoratima poznatih svjetskih kazujošifunaki univerziteta , i ko to dopušta da neko ko ima 7 ispita sa pravnog fakulteta za godinu dana položi još 15 ispita i postane dipl.menadžer za odnose sa javnošću u sektoru rudarske industrije, smijer avio robotika i nuklerna fizika. Iduća, 2010. Godina je označena kao godina uspostavljanja Evropske zone visokog obrazovanja. Naše mjesto u toj zoni nije upitno. Samo je upitno kad ćemo u nju ući... Ako nastavimo ovako krupnim koracima,  ni 2050. mi se ne čini tako daleka...